Kao Jelena imala je i izgubila sve, kao Jefimija zadužila nas za večnost: Ovo je priča o jednoj od najvećih Srpkinja svih vremena i pesmi koju svi znate

Rođena je kao Jelena oko 1350. godine. Bila je kći uglednog srpskog vlastelina Vojhine. Udala se za despota Uglješu Mrnjavčevića, koji je tu titulu preuzeo od od carice Jelene, majke cara Uroša (poslednjeg srpskog cara iz dinastije Nemanjića).

Jelenina sreća nije bila dugog veka. Prvo joj umire voljeni i cenjeni otac, zatim sinčić koji je imao manje od 4 godine, a naposletku gine i njen Uglješa u bici kod Černomena 1371. godine. Imala je samo 22 godine kada je ostala udovica, sama na svetu. Kako je bio manir u srednjem veku, odbacuje svetovni život, uzima monaško ime Jefimija i odlazi kod Hrebeljanovića na dvor, cara Lazara i carice Milice, koja joj je bila rođaka.

Na dvoru Hrebeljanovića, Jelena Mrnjavčević, zamonašeno Jefimija, bila je svedok kobno sudbinskih događaja po srpski narod, na prvom mestu Kosovske bitke koja se odigrala 1389. godine. Tada gine njen dobročinitelj, knez Lazar, te ona i kneginja Milica ostaju same na dvoru. Ubrzo i Milica postaje monahinja i uzima ime Jevgenija. Njih dve tada postaju stožer desetkovane i izmučene Srbije: pregovaraju sa Turcima oko oslobađanja Stefana Lazarevića (sin kneza Lazara), drže pod kontrolom situaciju sa suparničkom porodicom Branković. Inače, ove dve hrabre žene su mudrošću i hrabrošću izvojevale od Turaka da se mošti Svete Petke Paraskeve prenesu u Srbiju.

Vratila voljenu Svetu Petku Paraskevu njenim Srbima

Zamislite koliko je hrabra Jelena-Jefimija bila, kada se u Ser, grad u kom je nekad bila vlastelinka, vratila kao siromašna izmučena monahinja da moli za mošti Svete Petke – i u tome uspela!

Turci su mislili da su u pitanju samo verski motivi žene kojoj ništa osim vere nije ostalo, međutim, odora skrušene monahinje prikrila je pravi motiv: kao što su Stari Grci verovali u Demetru (zaštitnicu zemlje), tako su i srednjovekovni Srbi (Sebri) u Svetu Petku. Čuvši da su na srpsko tle vraćene mošti svetiteljke zaštitnice zemlje, svih useva i plodova, Srbi ne samo da su prestali da se raseljavaju sa njega, nego su i počeli da se masovno vraćaju!

Po povratku u Srbiju ova velika žena zajedno sa sestrom po tugi i ljubavlju prema Srbiji, Jevgenijom – nekada kneginjom Milicom posvećuje se uređenju države, umetnosti, književnosti i odgoju mladog despota Stefana (Miličinog i Lazarevog sina) koji se oformio u jednu od najznačajnijih i najblistavijih figura srpske istorije. Uvek je isticao svoju pomajku, monahinju Jefimiju, koja mu je usadila i ljubav prema pisanoj reči – on je autor najlepšeg srednjovekovnog dela “Slovo ljubve”.

Monahinja Jefimija je poživela više od 55 godina (zna se da je umrla posle 1405). U njenu zaoštavštinu spadaju tri zapisa koja važe za za jedne od najboljih bisera srpske srednjevekovne književnosti od kojih je najčuvenija “Pohvala knezu Lazaru”, stihovi koje je izvezla na pokrovu poginulom vladaru.

Sahranjena je u manastiru Ljubostinja gde se i dan danas nalaze njeni zemni ostaci.

Otiđimo 600 godina unapred…

…tačnije, u sedamdesete godine prošlog veka. Doba velike SFRJ, kada je cvetala privreda, zemlja se gradila i napredovala, doba mladih ljudi, među kojima nije bilo razlika i razmirica, koji su imali velike snove. Otiđimo u Niš i ’70-e godine. Spomenka Đokić je član akustučnog tria “Lutajuća srca”. Postoje već 5 godina, publika ih ceni zbog njenog prelepog soprana i nežnih balada koje osvajaju na prvo slušanje i dobijaju nagrade na festivalima.

Spomenka je tada imala vrlo talentovanog i uglednog momka iz Mostara. Dženan Salković bio je pesnik, pilot, muzičar i otorinolaringolog sa radnim mestom u Libiji i Iraku. Kao krunu nežnoj i lepoj ljubavi, svojoj dragoj iz Srbije napisao je pesmu. I to pesmu o jednoj od najvećih i najčasnijih Srpkinja, monahinji Jefimiji. Svi ste je već čuli, ali nažalost, ne znaju svi istorijat pesme – kao i da su u njoj korišćeni Bahovi taktovi.

Spomenka Đokić ubrzo je napustila “Lutajuća srca” koja su time prestala da postoje. Danas radi kao profesor muzike i vodi dečiji hor, a ponekad se odazive pozivu da nastupa.

Senad Džalković je doživeo nesreću i poginuo dok je pilotirao iznad Glamočkog polja 1982. Imao je samo 45 godina.

Monahinja Jefimija, svetovno Jelena Mrnjavčević, uprkos turbulentim vekovima nije sama kako kaže pesma.

Sahranjena je u manastiru Ljubostinja, pored njene kneginje Milice (manastir je njena zadužbina), koji u svakom trenutku pazi oko 50 monahinja.

Njena “Pohvala knezu Lazaru” je biser srednjovekovne književnosti ravnopravno uz “Slovoljubve”.

Sveta Petka – Prepodobna mati Paraskeva, zaštitnica žena, siromašnih bolesnih, zemlje i useva, i danas, kao i u srednjem veku, je omiljena svetiteljka u Srba. Njene mošti su zahvaljujući monahinji Jefimiji prenete u Srbiju i nalaze se u crkvi Ružici na Kalemegdanu.

Njen značaj za Srbiju srednjeg veka i za kulturno nasleđe današnje Srbije je nemerljiv i večan.