Detalji iz života velikog duhovnika, malo poznati javnosti: Kako je najradosniji hrišćanski praznik slavio patrijarh Pavle

Problemi ostavljeni na stranu uz veru da će se Gospod pobrinuti za nas, da će nam Božić doneti bolje dane.

Na stolu u žitu izraslom, zelenom i ravno ošišanom, zapaljena sveća. Pored, kolač kićenaš na četiri crvene jabuke, nakićen svim onim ukrasima koji se stavljaju na slavski kolač, a simbolišu dobro i napredak: sunce, klas žita, grožđe, burence, ptice, novčanica, knjiga i sve čega se dosetimo da bi moglo značiti buduću dobrobit.

Badnjak ispod stola, po podu slama i zrna pšenice. Sve to kao slika stoji od Badnje večeri. U kuhinji značajna količina danima pripremanih najboljih jela koja čekaju da budu donesena na sto kad se svi okupimo.

Snežana Milković sa svojim dedom, patrijarhom Pavlom (Foto: Privatna arhiva/BKTVNews)

Ovako je priču o najradosnijem hrišćanskom prazniku – Božiću ranije za portal BKTVnews započela Snežana Milković, unuka pokojnog srpskog patrijarha Pavla, istinskog čuvara trona svetog Save, koji je živeo po Jevanđelju, smatrajući sebe običnim čovekom, koji ni po čemu nije važniji od drugih, i koga je narod još za života nazivao svecem koji hoda.

Kako je pre godinu dana uoči Božiča ispričala za portal BKTVNews, Božja je volja bila da se rodi u kući bake Agice u koju je deda Popa, kako ga je od malena oslovljavala, često dolazio. Tako je imala priliku da odrasta i živi u blizini velikog duhovnika.

Foto: Printscreen Youtube

“Bio je monah, episkop raško-prizrenski, pa patrijarh srpski, a istovremeno brat, stric, deda i pradeda. Sve ove uloge bile su potpuno u skladu i saglasju. Kad bi došao kod nas u kuću, odložio bi štap i kamilavku i postao deda Popa kako smo ga mi, deca, zvali. Nikad nije zaboravljao ko je i odakle je, pa se tako uvek vraćao svojim bližnjima.”

Tako je i bilo i u veme velikog srpskog praznika, Božića.

Priseća se da je u njihov dom patrijarh Pavle, odnosno deda Popa, dolazio pravo s liturgije, oko 11 sati, do kada je sve moralo da bude spremno.

Pomešani mirisi pečenja, salata, kolača i vanil šećera, dopirali bi iz kuhinje. Međutim, za deda Popu spremala se posebna hrana bez mesa: čorba od povrća ili riblja, gibanica, riba, pečurke, povrće, raso ili sok od paradajza.

Foto: Shutterstock

Krastavce nije jeo za Božić jer je govorio da im tada nije vreme. Meso je jeo samo jednom godišnje, ritualno, jedan zalogaj i to o Vaskrsu, da bi se razlikovao od jeretika. Njegovo omiljeno piće bila je boza koju su najčešće kupovali, kada on dolazi, u lokalnoj poslastičarnici.

“Kad dođe, svi ustajemo da ga pozdravimo. Sa njim ulazi i miris zime. Pozdravlja nas radosno:” Hristos se rodi!”, dok mi svi u glas otpozdravljamo:”Vaistinu se rodi”.

Nakon toga bi odložio štap i kamilavku, skinuo prilično tanku pelerinu i sam je okačio na čiviluk. Nikada, kako se priseća Snežana, nije dozvoljavao da to uradi neko od ukućana.

Govorio bi: “To bi značilo-ja sam glavni, svi treba da trčkaraju oko mene”.

Ruke su mu bile modre i ledene, nikada nije nosio rukavice, a na komentar njegove sestre od tetke, baka Agice, o tome, ispričao bi da jednom umalo nije ispustio krst koliko je bio hladan, i da su mu tada dali flašu s vrućom vodom da drži da se malo ugreje.

Kada bi odložio stvari svi bi stali oko stola i pevali Roždestvo, nakon čega bi deda Popa blagoslovio jelo i piće.

“Seli bismo, svako na svoje mesto, i počinjao je ručak. Nikada nije insistirao na apsolutnoj tišini za vreme jela. Vodila bi se laka konverzacija, najčešće u vezi sa hranom”.

Patrijarh Pavle je počinjao i završavao ručak koricom hleba. Tanjir, pa i onaj od kolača, vrlo pažljivo bi obrisao hlebom, a onda uredno pokupio mrvice oko tanjira, do poslednje, jer govorio je da princip nebacanja hrane mora da se poštuje, kao i ostali usvojeni principi, do kraja.

Iako je sto uvek bio prepun najfinijih različitih jela, Snežana kaže, da je deda Pavle od svega probao vrlo malo, nakon čega bi rekao: “Hvala domaćici na ovako bogatoj trpezi”.

“Radovao se izobilju hrane, ali je govorio da ne treba dati “ni telu više, ni duši manje nego što je potrebno”, jer kaže: “Ja jedem da živim, a ne živim da bih jeo”.

Priseća se i kako je ih je na Božićnom ručku tada pitao da li znaju da se od jedne banane može živeti 13 dana.

“Sve što činimo treba da činimo u slavu Božju, pa tako i da jedemo.”

“Kada bih se požalila da se prejela, jer teško je bilo odoleti bogatoj prazničnoj trpezi, govorio bi mi: “Snežana, to baš i nije u slavu Božju!”. Rekoh da sam večito na dijetama i da se mučim i malo jeden, a nikako da smršam. Na to bi mi rekao: “Jedi još manje”!

Foto: Wikipedia

A nije bilo lako nešto preskočiti s praznične trpeze, jer bilo je svega, “baš kao na Božić”.

Kada bi ručak prošao sedeli bi opušteno i razgovarali, a hrana je ostajala na stolu. Teme su bivale najrazličitije, nije bilo tabua. Kaže da je patrijarh Pavle izuzetno poznavao filozofiju, ali nikada nije započinjao razgovore o filozofskim temama. Nije imao potrebu da se razmeće komplikovanim tumačenjima, već se trudio da uprosti i ilustruje ono što želi i kaže tako da ga svi razumeju.

“Za Božić je najduže ostajao. Bez žurbe, sve do 16 časova, a onda bi povremeno bacio pogled na sat na lančiću koji je vadio iz džepa vodeći računa da ne zakasni na večernju. Rekao bi: “Čemu vakat i vrijeme?… da se pomolimo pa da pođem”. Bili smo srećni ako bi prihvatao da ga odvezemo i tada bi se atmosfera prijatnog ćaskanja nastavljala u kolima.”

Kaže da bi, kada bi ušao u auto i video natpis “VEŽI SE” koji je bio zalepljen na komandnu tablu, vezao pojas uz komenatar: “Ja znam psihologiju milicionera. Kad vide ovu sedu bradu reći će – hajde ovom da naplatimo kaznu dok još ima vremena.”

Mada, patrijarh je retko išao bilo kuda kolima. I kada bi se ljudi koji su ga sretali na ulici nudili da ga povezu, govorio bi:”Čuvam dobru volju za drugi put” ili “Lakše mi je autobusom, ne moram da se saginjem kada ulazim”.

Snežana kaže da je deda Popa za Božić dolazio u njihovu kuću dok je mogao, a onda kada je u decembru 2005. godine pao i povredio se, teže se kretao pa za Božić 2006. godine nije mogao da dođe. Međutim, pristao je na njen predlog da spremi ručak i donese ga u Patrijaršiju.

Ručali su, priseća se, u episkopskoj trpezariji, a posle toga dugo sedeli i razgovarali.

“Bio je veseo, sklon šali. Često, pa i tada, pričala sam mu o društvenim prilikama, besparici, problemima običnih ljudi. Rado je slušao i imala sam utisak da sam ja ponekad bila vox populi”.

Kada mu se jednom prilikom požalila da ne zna što je jedna bliska osoba mrzi, a ništa od nje ne traži, rekao je: “Ama, morska glavo (tako ju je često zvao), mnogo tražiš! Čuvaj se samo da ti ne mrziš”.

Dakle, sadržaj nečijih misli problem je njihovog vlasnika. Ovaj stav čini se krajnje razumnim kada o tome govorimo. Ipak, često se dašava da odreagujemo brzo i ne razmišljajući, a posle u monologu sređujemo stvari u glavi i sami se sebi čudimo i pitamo šta nam bi.” *odlomak iz knjige Snežane Milković “ Moj deda patrijarh Pavle”

“Tada bi i on meni ponešto ispričao o tome kako su mu neki pisali i upućivali mu negativne kritike. Promišljao bi, procenjivao i raspitivao se o ljudima koji su mu slična pisma slali. Na moju ljutnju zbog nekih, po mojoj proceni, krajnje neumesnih poruka, uobičajenim veselim tonom rekao bi :”Ja bih se zabrinuo kada bi me takvi hvalili”.

Ništa nije doživljavao kao ličnu uvredu. Razmislio bi, pa ako zaključi da su kritike neosnovane, nije na njih reagovao. Smatrao je da je to problem onih koji ih upućuju, a ne njegov.

Manastir u Rakovici, srpska svetinja koju je najčešće posećivao i u njoj vreme provodio počivši patrijarh srpski Pavle, gde je po sopstvenoj želji i sahranjen 19. novembra 2009. godine. (FOTO: Wikipedia)

Snežana kaže da bi joj deda Popa, za vreme Božićnog ručka, do detalja prepričavao anegdote i šaljive priče koje je negde čuo. Jednu od njih našla se i u njenoj knjizi “Moj deda patrijarh Pavle”, u kojoj jednostavnim i toplim rečima svedoči o onom delu ličnosti patrijarha Pavla koji je retko ko imao priliku da upozna.

Sledeću je nekoliko puta ispričao, s istim entuzijazmom, kao da je i sam prvi put čuje.

“Na nekom slavskom ručku iznese domaćica na sto vruću supu. Jedan od gostiju, nestrpljiv, sipa u tanjir i odmah srkne, ali se tako opeče da mu pođoše suze. Ovaj koji je do njega sedeo to primeti i upita ga zašto plače. “Rastužio sam se kad sam se setio koliko onih koji su bili prošle godine nije sada sa nama.” Ovaj drugi učini istu stvar, srkne i opeče se i pođu mu suze. “A što ti plačeš?”, upita sad onaj prvi. A ovaj će da kaže: “Rastužio sam se kad sam pomislio koliko nas tek neće biti ovde sledeće godine”.

Smejao se slatko, ali nije tumačio ni pojašnjavao poruke koju neka priča nosi. To je, kaže, ostavljao, sagovorniku. Snežana se tada smejala zajedno s njim, ne pomišljajući ono što će joj kasnije proći kroz misli.

“Da li je možda naslutio da je to bio naš poslednji zajednički Božićni ručak”.