Za dobra stara vremena: Ovaj tekst razumeće svi koji su živeli i u staroj Jugoslaviji

“Rođeni smo normalni i preživeli smo i iako su naše majke kad ih je bolela glava pile aspirine, jele hranu iz konzervi, pušile i radile do zadnjeg dana trudnoće i nikad nisu bile testirane na dijabetes…
Kao deca, vozili smo se u automobilima bez pojasa i vazdušnih jastuka i nismo morali da imamo kacige na glavi za vožnju biciklom ili na rolšulama…
Pili smo vodu iz creva za zalivanje vrta, a ne iz bočica kupljenih u velikim trgovačkim lancima…
Delili smo flašicu cockte, kole s našim prijateljima i niko nije umro zbog toga…
Jeli smo mlečne sladolede, beli hleb i domaći puter, pili sokove koji su i tada bili puni šećera, ali nismo bili debeli zato što smo smo se stalno igrali napolju…
Izlazili smo iz kuće ujutro i igrali se ceo dan, lopova i pandura, kraljica 1-2-3, kauboja i indijanaca, fantoma i svega ostalog što je samo dečja mašta bila u stanju da smisli, sve dok se nije upalila ulična rasveta koje ionako nije bilo previše…
Neretko nas niko nije mogao naći po ceo dan, pa je i roditeljski šamar bio deo vaspitanja, a bez zlostavljanja u porodici…
I nikad nije bilo problema.

Provodili smo čitave dane praveći daske od otpada iz podruma ili šupe, spuštali se niz ulice zaboravljajući da nismo napravili kočnice…
Nakon par padova, slomljenih prstiju i modrica, naučili smo kako da rešimo problem. Mi nismo imali imaginarne prijatelje…
Mi prijatelje nismo dodavali, nego ih vremenom sticali. Nismo imali ni probleme s koncentracijom u školi…
Nama nisu davali tablete protiv hiperaktivnosti. Mi nismo imali školskog psihologa i vaspitače pa smo ipak završavali nekakve škole…
Nama nisu prodavali drogu ispred škole. Nismo imali “plajstejšn”, nintendo, x-box, nikakve video igrice, nismo imali 99 kanala na televiziji, samo dva i to drugi tek od popodne, nismo imali video rekordere, surround sound, mobilne, kompjutere, internet…
Mi smo imali prijatelje i družili smo se s njima!
Padali smo s drveća, znali da se posečemo na staklo, slomimo zub, nogu ili ruku, ali naši roditelji nikada nisu išli na sud zbog toga…
Igrali smo se s lukom i strelom, gradili tvrđave od snega, bacali petarde za Novu godinu, čitali hrpu stripova i sve smo to preživeli bez posledica!
Vozili smo se biciklom ili išli peške, dotrčali do prijateljeve kuće, zvonili na vrata ili jednostavno ulazili u njihovu kuću da se družimo i budemo zajedno!
Kad upadnemo u probleme sa zakonom, roditelji nisu plaćali kauciju da nas izvuku. U stvari, bili su često stroži nego sam zakon!
Poslednjih 50 godina su bile najplodonosnije godine u istoriji sveta. Naše generacije su dale najbolje pronalazače i naučnike do danas.
Imali smo slobodu, pravo na greške, uspeh i odgovornost. I naučili smo da živimo s tim!
Čestitam! Možda ćeš poželeti da podeliš ovo s ostalima koji su imali sreće da odrastu kao prava deca, pre nego što su advokati, države i vlade počeli da određuju kako treba živeti!
Možda bi bilo dobro poslati ovu poruku i vašoj deci da vide kako su njihovi roditelji odrastali!
Pozdrav generacijo i živeli! Svako od nas je anđeo sa samo jednim krilom, a leteti možemo tek zagrljeni!”