Optužio je čoveka ni krivog ni dužnog, a sudija je pre izricanja kazne starca naučio pameti

Jedan stariji čovek je iz nepoznatog razloga rešio da optuži svog komšiju da je lopov. Iako je prvo uhapšen, nakon nekoliko dana dokazalo se da je čovek nedužan. Čovek se osetio poniženim u društvu, pa je rešio da starca tuži za povredu ugleda.

Nakon što su se sreli na sudu, sudija je pre izricanja presude želeo da pokaže starcu koliko je to što je uradio pogrešno i kakve posledice ima po društvo. Iz tog razloga, zamolio je starca da, pre nego što mu izrekne presudu za lažno optuživanje, svaku laž koju je za čoveka izgovorio napiše na pojedinačni papir i ostavlja ih na različitim mestima na putu do kuće.

Starac je to uradio, pa se sutradan vratio po presudu. Međutim, sudija mu je rekao da pre nego što čuje svoju kaznu, mora da se vrati putem kojim je došao i pokupi sve papire koje je prethodnog dana bacio.  Starac, zbunjen, rekao je da to nije moguće jer ih je vetar oduvao svuda po gradu. Sudija je potom rekao da je ista stvar i sa lažnim glasinama. Bez obzira na nameru, pa i na pokajanje, jednom izrečene laži šire se po društvu kao papir koji nosi vetar i šta god uradili, nije ih moguće vratiti.

Tako je i sa rečima izgovorenim u afektu. Mislili vi to ili ne, jednom kada ih izgovorite, nije moguće vratiti vreme, a možete povrediti nekoga i nečiji ugled do te mere da na tu osobu više niko nikada neće gledati na isti način.